Prateći rezultate sa prvenstva Srbije do 20 godina, primetili smo da naši momci najviše vole da remiziraju, a da je sedam poena sasvim dovoljno za odličan plasman. Zaboravili su da igraju 11 kola, i da je matematika (računica) malo drugačija.

Mnogi su bili iznenađeni kako Luković sa samo tri pobede ode na svetsko u Poljsku. E pa, računica je ovakva:

Iz navedene tabele vidimo da Luković jedini nije imao izgubljenu partiju. Zašto su momci imali potrebu da ovoliko remiziraju kada su im rejtinzi drastično različiti? Odgovor na ovo pitanje najbolje znaju oni sami.

Drugo pitanje koje se postavlja je da li ih treneri uče da remiziraju, ili su suviše dobri drugari? Ili svi podjednako savršeno igraju šah!?

Možda je najveći gubitnik ovog turnira Ivan, koji je bratski remizirao sa svojim bratom i automatski stavio obojicu u podređeni položaj. Da su se braća dogovorila ko je više raspoložen za Svetsko, možda bi bolje prošli.

Praktično gledano, u poređenju sa bratom, Ivan je imao veće šanse, ako ništa onda bar po trenutnom rejtingu.

Što se tiče Vlade Lukovića, da raščistimo odmah. U Poljskoj na startnoj poziciji bio je 102., a završio je takmičenje kao 85. među daleko jačim protivnicima po rejtingu, i ostvario 34 rejting poena. Igrajući remije u gore navedenoj tabeli na prvenstvu Srbije, ostvario je 38 rejting poena.

Šarenac Ivan igrajući 4 remija dva poraza i pet pobeda izgubio 18 rejting poena (u samo jednom porazu izgubio je 12 rejting poena).

Mišljenja smo da su dečaci trebali da igraju mnogo otvorenije jedni prema drugima i da zaista odmere snage časno i pošteno. U ovim silnim remijima ne mogu se naći dobre partije a ni oni svi zajedno nisu oduševljeni rezultatima koje su postigli.

Sledeći primer koji analiziramo jeste Lazar Radusinović, koji je u Sokobanji na kadetskom prvenstvu osvojio 8 poena kao mlađi u grupi do 18 godina. Ovako dobar rezultat Laza je ostvario verovatno motivišući sebe da smanji broj remiziranih partija. Ove godine Laza je imao 7 pobeda i dva remija, dok je prošle godine ostvario 6,5 poena pobedivši u 5 partija, remizirajući 3, i izgubivši jednu.

Još jedan zanimljiv detalj: ove godine Radusinović je imao 8 poena na kadetskom, a Nestorović 7,5 (6 pobeda i 3 remija), dok je prošle godine Nestorović Lazar bio prvoplasiran sa 7 poena, a Radusinović drugoplasirani sa 6,5. Još jedna zanimljivost vezana za oba Lazara. Dok su oni u Sokobanju došli rešeni da budu najbolji, ostatak društva u njihovoj grupi još uvek vezan za remije, ostao je daleko iza njih. Trećeplasirani je imao 6,5 poena.

Nešto slično dogodilo se prošle godine u Vrnjačkoj banji na Kadetskom festivalu u grupi dečaka do 14 godina. Cela grupa je tokom turnira masovno remizirala, tako da je prvoplasirani na kraju bio Nenezić, sa 7 poena (četiri remija i pet pobeda), drugoplasirani Luković sa 6,5 (pet remija i četiri pobede), dok je trećeplasirani Ratković imao 5 pobeda, 3 remija i jednu izgubljenu. Navedeni momci su dobar primer da je naslov teksta ne samo tvrdnja nego i istina.

Najveći gubitnik ove grupe bio je Kovačević Boris koji je imao 5 pobeda 2 remija i 2 poraza, i sa pet pobeda bio petoplasirani.

Možda kada bi se usvojilo drugačije bodovanje - već predloženo, pobeda 3 poena, remi 1 poen i poraz 0 poena, možda bi se ova ružna taktika remiziranja vrlo brzo i jednostavno iskorenila.

Sa druge strane gledano deca remiziraju kad god vide da borba sa protivnikom može da dovede do gubitka celog poena. Ili drugačije rečeno, bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Ovo su naša deca naučila od trenera sa kojima rade, jer ako izbegnu poraze i ostvare 7 poena, na državnom garantovano uzimaju medalju (verovatnoća 90% zlatnu). Sa 6,5 poena i malo sreće, drugo i treće mesto su im zagarantovani. Ova računica se odnosi na Kadetski festival Srbije.

Naglašavamo da smo primere dali nasumice, ima još mnogo primera druge dece, između ostalog i moje dete - nego ne ide da o njemu pišem, jer će onda ispasti da sam subjektivan. Sva ova deca su sjajni momci i želim im mnogo uspeha i sreće.

Inspirisan naslovom "Kako to drugi rade" napisaću reč dve o tome kako to rade u Mađarskoj gde već dugo godina živim, radim i igram šah. No to kako ga ja igram nije toliko ni bitno, neću vas sa tim zamarati, tema je naravno omladinski šah.

Mađari su dugo imali velikih problema sa podmlatkom, nisu ostvarivali rezultate na međunarodnoj sceni i onda su uradili upravo to o čemu gospođa Vesna piše u svom članku. 2005. godine su otvorili Maroci Geza - Centralnu Šahovsku Školu koju mogu da pohađaju talentovana deca. Prošle godine je škola donela prve ozbiljne rezultate. Naime, na kadetskom prvenstvu Evrope u Italiji, "palo" je jedno srebro i jedno zlato. Oba dečaka koji su medalje osvojili pohađali su a i trenutno pohađaju ovu školu.

Sa sistemom rada a i finansiranja škole sam upoznat, jer i moja ćerka kreće u istu od septembra ove godine. Nju su zvali još prošle godine da se upiše, jer je imala dobre rezultate, ali ja onda još nisam hteo, smatrao sam preranim. Ove godine je pobedila na Mađarskom kadetskom U10 kao mlađa (2001 g.) i plasirala se za svetsko u Grčkoj, opet su je zvali pa sam sada prihvatio.

U školu se na dva načina može upisati ili te zovu kao nas ili se sam prijaviš, jer smatraš da tvoje dete ima dovoljne kvalitete. U oba slučaja se ide na prijemni. S tim što je za pozvane prijemni manje više reda radi, a oni koji se sami prijave treba da zapnu malo više. I mi smo bili na prijemnom. Tamo je komisiju činio jedan velemajstor i tri intera. Puno dece su odbili, iz cele države ukupno 27 malih šahista ide u školu i podeljeni su u četiri grupe po snazi igre.

Dva velemajstora i dva inter majstora su stalni predavači, ali ima i mnogo gostiju-predavača. Škola nije u potpunosti besplatna, jedna godina košta nešto malo više od 300 eura u tri rate. Za te pare se dobije deset puta po tri dana aktivnog predavanja i dva FIDE rejtingovana turnira od 9 kola, dnevno jedno kolo znači dva puta devet dana. Sve u svemu oko 300 sati kvalitetnog predavanja, smeštaj i hrana za vreme predavanja, smeštaj i upisnina na turniru roditelje košta 300 eura, naravno realno košta mnogo više ali ostatak plaća država koja školu finansira sa otprilike 40 000 eura na godišnjem nivou. Bez finansijske pomoći države sve ovo bi bilo neizvodljivo.

Desi se naravno da neko dete ne napreduje dovoljno. Onda mu se obično da još jedna šansa tj. može još jednu godinu da ide ali ako i dalje nema napredka onda se roditelju kaže da mora da se ispiše.

Eto ovde u Mađarskoj tako funkcioniše "Šahovska Akademija". No ni tu nije kraj priče, jer postoje i Regionalne šahovske škole, tačnije osam takvih funkcioniše na teritoriji Mađarske. Njih isto finansira država ali tamo može svako da ide i predavanja nisu na tako visokom nivou. Zapravo zamisao je bila da deca u regionalnim školama nauče i zavole šah i da se tamo selektiraju najbolji koji bi učenje šaha nastavili u centralnoj. To samo delimično funkcioniše, jer većina najtalentovanije dece i ne ide u regionalne škole već kod privatnog trenera i od njega ako ispuni uslove pravo u centralnu.

Od mene za sada ovoliko, puno pozdrava kako urednicima tako i čitaocima "Šahista".

Đorđe Marjanović